Slike Slobodanke Rakić Šefer, koje više od 30 godina privlače pažnju svojom originalnošću, sadrže u sebi akumuliranu duhovnost. Zato nije nimalo čudno da se knjigom "Ispod streje dedine kolibe", nedavno objavljenom u izdanju Grafičkog ateljea "Dereta", umetnica vratila u svet detinjstva. Ova knjiga nosi sobom jedan poseban stilizovan realizam sa patinom prošlih dana i objedinjuje u sebi njena bogata iskustva prelomljena kroz prizmu detinjstva.

Kako sama autorka kaže, knjiga objašnjava nastanak njenih belih, ornamentalnih kompozicija sa čipkama i ćilimima, korpama i plodovima, travama i belucima... Iz nje se naslućuju priče o delfinima i morskim pećinama, o pčelinjim vajatima, stećcima, vinskim kondirima, bisernim pesničkim soframa, tajanstvenim stolicama, slavljima i saborima. Ona pokazuje da slike mogu i da progovore. Na pitanje otkuda tako veliki uticaj detinjstva na njenu umetnost, Slobodanka Rakić-Šefer za Glas kaže:

- Kao što sam u knjizi napisala, detinjstvo je zaista doba čuda. Ono formira sve nas i precizno utiče na naše životne tokove, naše profesije, stavove i ponašanje. Zahvaljujući babi i dedi u slikovitom selu Lipolistu u Mačvi, moje najranije detinjstvo je bilo i lepo, i neobično, i raznovrsno... Ono je formiralo moju znatiželju, ono je obogatilo moj celokupni duhovni život, ali bez dara kojim me je nebo podarilo, ne bi bilo moje umetnosti.

Pored toga što u knjizi otkrivate običaje i rituale seoskog života, prelepe pejzaže, prema nekim likovima iz vašeg okruženja bili ste veoma kritični, bez imalo ulepšavanja.
U vreme gimnazijskih dana pročitala sam nekoliko memoara koji su mi se zgadili od ulepšavanja. Kasnije su mi dopali u ruke i Čerčilovi memoari, u kojima je on bez dvoličnosti pisao o svom, ne baš srećnom detinjstvu. Zapamtila sam neobičan, ali sasvim istinit Čerčilov stav da svi oni koji su imali nesrećno detinjstvo poseduju žarku potrebu da postanu vrhunski umetnici, vojskovođe, političari i slično, iz želje da budu voljeni i prihvaćeni. Ali, na mene je najviše uticala Šagalova knjiga o njegovom detinjstvu, koju sam pročitala još u osnovnoj školi. Iznenadila me je frapantna sličnost s mojim. Naravno, i Šagal je bez ulepšavanja pisao o svom najranijem detinjstvu.

Vaša mala intimna istorija umnogome nadilazi okvire zavičajne priče. Jedan ste od retkih umetnika koji godina uspeva da sačuva jedan pogled na svet, očaranost životom, vedrinu, radost...

- Verujem da su osećanja baza koja drži sliku i zato im dajem primat. I ja živim današnji život pun muka i problema sa sivom svakodnevicom, ali sam naučila da se često "isključujem" iz nje. Za samo dve glave suncokreta koje su mi stajale zimus na terasi, dve senice su me zabavljale cele zime jer su po vasceli dan skakutale i čuvale svoje semenke, radujući se velikom blagu. Nekoliko zrna suncokreta je ostalo ispod poslednjeg snega i iz tih semenki iznikla su snažna suncokretova stabla koja samo što nisu procvetala. Bilo mi je žao da ih iščupam, ruže će zbog toga biti slabe, ali zato senice već "sede" na granama i čuvaju svoju zimnicu, prenoseći i meni radost života. Zato su mi i laste, i gugutke, i senice, i mačke, i psi postali glavni junaci na slikama, naravno, ne bukvalno, već u likovnom kontekstu i umetničkom sadržaju.

Priča o stolicama počela je još na akademiji, kada vam je profesor Mladen Srbinović ukinuo slikanje po živom modelu. Nema ljudi, ali su stolice, biseri, čipke gotovo živi predmeti.
- Stolice su sociološki problem. Gotovo da nema nijednog čoveka koji ne sanja svoj san o stolici, o ustoličavanju, o boljem položaju u društvu, porodici, životu uopšte. Otuda su stolice zamene za ljude. Naravno, same stolice bi bile dosadne da im snagom mašte ne dodam neki živi sadržaj iz života - često poput reditelja, na slikama imam predstave u kojima stolice igraju važnu ulogu sa svrakama, mačkama i drugim bićima i predmetima.

U estetici bele boje, kao akcenti pojavljuju se crvena, morskozelena, ćilibar žuta, mrka. Kao da svaka nova ideja dodaje novu boju.
- U umetnosti je najgore kad se umetnik specijalizira za samo jedan sadržaj, onda tapka u mestu, čvrsto se držeći dosegnutih rezultata. Pikaso je bio i ostao paradigma ponašanja da se u umetnosti treba igrati, treba biti znatiželjan, treba eksperimentisati, probati.

Zvonko Prijović